Važnost materijalnih stvari u odrastanju

Deci vaš poslovni uspeh ne znači ništa.Ona žele roditelje i svejedno im je da li ste poznata glumica, direktorka banke ili domaćica.

             

               Deci nije bitna raznovrsnost i količina hrane koja je na stolu. Bitno im je ko sa njima sedi za stolom. Nije im bitno koliko igračka košta,već ko se sa njima igra. Ako mislite da ćete sreću i ljubav svoje dece "kupiti" materijalnim stvarima. Grešite! Ni vama, ni detetu novac ne može pružiti sreću, ljubav, radost,... Ali zato može zagrljaj, poljubac, osmeh,...

                

                 Roditelji, koji se odluče da svoj život posvete karijeri, kako bi svom detetu pružili bolji život, treba prvo da shvate šta je potrebno detetu za srećno detinjstvo. Vaše prisustvo niko i ništa ne može da zameni. Zarađujete i plaćate osobu da vam čuva dete od jutra do mraka, a vi u toku dana nemate da mu pružiti ni pola sata svog vremena. Da li smatrate da joj ta osoba može pružiti ljubav i toplinu, koja mu je neophodna?

                  Dete, vremenom, zbog nedostatka roditeljske ljubavi, gubi samopouzdanje. Oseća se odbačenim. Preskupa igračka mu ne može zameni poljubac i zagrljaj roditelja. Željan roditelja, počinje da privlači njihovu pažnju. U početku to mogu biti pozitivni gestovi. Ali kada su roditelji preokupirani svojim poslovnim obavezama, tome ne pridaju značaj. Pošto su deca inteligentna bića, ona to primećuju i traže drugi način, kojim bi to ostvarili. Poznato je da, u većini slučajeva, roditelji primećuju kada deca naprave neku štetu, kada se ne primereno ponašaju na javnim mestima,... Onda reaguju i to na neprimeren način (grde dete, tuku ga,..). Zatim sledi kazna. Oduzimanje stvari koje voli. Znajte, to ga ne boli. Boli ga još jedno odbacivanje osoba, koje voli najviše na svetu, osećaj da je odbačen i sam. Traži krivca u sebi. Problem nastaje kada zbog "mrvica" ljubavi, koje mogu da budu neiskrene, prihvata i grčevito se vezuje za ljude, koji nemaju dobru nameru. Za ljude koji od njega žele materijalne stvari, ne obazirući se na njegova osećanja. Veliki broj ljudi, koji ovo dožive, budu razočarani u svet u kome  žive, u ljude, koji ga okružuju,... Budu razočarani u sebe! Nažalost, želeći da ublaže duševni bol, odaju se porocima.

                Zato je važno da napravite balans između poslovnog i privatnog života. Kada ste na poslu, fokusirajte se na poslovne obaveze i maksimalno se posvetite, kako ih ne biste donosili u vaš dom. Tako ćete imati više vremena, koje možete kvalitetno da iskoristite sa vašom porodicom. Vreme koje ćete posvetiti jedni drugima i ispuniti ga divnim emocijama. Ne zaboravite da živimo u materijalnom svetu i veoma je značajno negovati plamenite osobine, koje svaki čovek poseduje, samo su potisnute, kako bi se bolje uklopio u taj svet. Biti saosećajan čovek, koji ima emocije i iskazuje ih, nije sramota. Naprotiv, može biti velika prednost u odnosu na ostale. Ulažite u duhovni razvoj svoje dece, jer je sve materijalno prolazno i prazno.

Odgovornost u vaspitanju

Nije "S' kim si, takav si",nego si takav kakav jesi s' kim god da si!

              "Društvo ga je pokvarilo", koriste roditelji, koji svoju odgovornost i krivicu za nepoželjno ponašanje svog deteta, prebacuju na druge tj. na društvo koje ga okružuje. Jedini odgovorni su oni, jer vaspitanje počinje od prvog dana života i imali su dovoljno vremena da detetu "usade" moralne vrednosti, lep način ponašanja i izražavanja. Jer vaspitanje polazi iz kuće i traje čitavog života.
             

               Unutar porodice razvija se biće, koje poseduje osnovnu kulturu, samopouzdanje, samopoštovanje, svest o sebi i okolini, o drugim ljidima i njhovim osećanjima, kriterijume po kojima će birati ljude koji ga okružuju, o dobrim i lošim stvarima, koje mu svet pruža,... Takvo dete neće imati problem kada "sutra" bude deo tog društva. Dete se ne vaspitava ni u vrtiću, ni u školi, ni na ulici, ni kod rodjaka,... Već u kući u kojoj ste mu vi uzori. Ono samo, na svim ovim mestima, demonstrira ono što su videli i naučili od vas.

               Još jedna od zabluda je da dete treba upisati u neku vaspitnu-obrazovnu ustanovu i da se tu završava  vaša uloga u vaspitanju deteta.  Deca se ne vaspitavaju u vaspitno-obrazovnoj ustanovi. Najbolji primeri su grupe, gde borave deca prema kojima se isto ophodi, gde svi imaju istu osobu koja im svojim primerom demonstrira poželjno ponašanje, a svako se od njih ponaša drugačije. I kada osobe koje su školovane za rad sa decom, pokušaju da utiču na ponašanje deteta, ono u većini slučajeva, stvara otpor i govori: "Ovako isto radi moja mama. / Ovo me je tata naučio. I ja ću nastaviti ovo da radim!" Vaspitno-obrazovni radnici ovo treba da prihvate i da poštuju različitosti. Oni nisu odgovorni za ponašanje vašeg deteta, već ste vi. I ne treba deca da nam izlaze iz škola i vrtića kao roboti, kojima je "ugrađen" isti šablon ponašanja. Na vama je da odlučite kako želite da se vaše dete ophodi prema vama, drugim ljudima, ali što je najbitnije, kako će se ophoditi prema sebi. Jedino osoba koja voli i poštuje sebe, može to prižiti i drugim ljidima.

                Zapitajte se, zašto nikada nećete čuti od roditelja "Društvo ga je načinilo boljim čovekom". Sve i da pretpostavimo da se tako nešto dogodi, roditelji tog deteta će odmah sve zasluge prepisati sebi. Ali će isto to društvo i okriviti za sopstvene propuste u vaspitanju svog deteta. Treba biti objektivan, sagledati svoje ponašanje upućeno detetu i prihvatiti i pohvale i kritike upućene na račun njegovog vaspitanja. Deca iz svojih porodica treba da izlaze kao najbolji ambasadori roditelja i svojim primerom da motivišu druge da se poboljšaju.